Арена

МИЛЕНА ДЕЛИЋ, ЧЕЛНИЦА САВЕЗА, О ОБНОВИ СРПСКОГ РУКОМЕТА
Чекајући стари сјај
Наша школа тог спорта била је темељ савременог рукомета уопште. Припадали су нам и клупски и репрезентативни врхови. А онда су дошле године распада државе и система, године изолације и урушавања. Опоравак мора да буде дуг и темељит, стрпљив, али он је, очито, почео. Обнова рада са младима, обнова струке и инфраструктуре, јачање клубова и лига, дају охрабрујуће резултате. Поново можемо да се носимо са најјачима, а млађе категорије, после много времена, доносе и прве медаље

Пише: Дејан Булајић
Фото: Рукометни савез Србије и приватна архива

Она зна како се треба супротставити изазовима ма колико да су велики. Томе ју је научио њен животни пут, откривши јој колико је тешко остати на сцени која припада борцима одлучним да не одустану. Међутим, и сама данас признаје да је нерадо прихватила челно место у српском рукомету.
– Била сам свесна да се нешто мора хитно мењати и да то подразумева тешке одлуке. Свесна у каквом се окружењу налазим, дуго сам оклевала да одлучим о прихватању, али када сам то учинила била сам свесна да ћу ићи до краја и да нећу одступати ни од постављених циљева, ни од својих принципа.

Навикли сте да будете део победничких тимова и знате да се без поузданих сарадника не може на дуге стазе. Можете ли и сада да се ослоните на подршку људи у свом окружењу?
Има око мене људи у чију подршку не сумњам. Међутим, нема их довољно. Времена су се очигледно променила. Ентузијасти су нестали. Више нема, барем не у довољном броју, људи који су одани рукомету без икаквог личног интереса, било да су у савезима или у клубовима. На таквима је некада почивала снага спорта. Сада је свако принуђен да нешто ради да би опстао, готово да више нема простора за деловање без најужег личног интереса. Штета. Такви људи нам много недостају.

Можда је многе ентузијасте обесхрабрило стање у српском рукомету које је у дугом низу година било врло лоше?
Сигурно да јесте. Годинама су се појединци борили, пре свега у клубовима, да учине нешто, али нису могли. Подршке на коју су чекали није било и после дугог трпљења губили су жељу, дизали руке од свега. Признајем да сам и ја у једном периоду помислила да смо дотакли дно и да излаза нема. Али баш тада појавила се иницијатива од стране региона да ја преузмем Савез и покушам нешто да променим. Опирала сам се две године, а онда одлучила да се ипак окушам, уз једну битну напомену. Тражила сам стрпљење и време да померимо ствари са мртве тачке. Агонија је дуго трајала и то се не може променити преко ноћи. Морамо бити упорни и стрпљиви, и ствари ће почети да се мењају.

ОХРАБРЕЊА И УПОРНОСТ

Да ли игре и резултати репрезентација већ сада показују видљиве помаке?
Несумњиво. До пре пар година најсмелији циљ био нам је да се пласирамо на неко велико такмичење. О нечему већем се није ни размишљало. Сада смо већ спремни да се супротставимо и најјачима. За боље резултате треба времена, али је битно да обнављамо култ репрезентације. Момци и девојке једва чекају окупљања и радо се одазивају позивима селектора, а не тако давно имали смо много примера у којима играчи нису ни желели да дођу на припреме, неки су одлазили и да играју за друге земље. Још је важније да обнављамо добар рад у млађим селекцијама, јер оне су наш темељ. Од њих све зависи. Поново имамо подмладак који је спреман да гризе за репрезентацију и то ми улива поверење.

Значи ли то да рукомет, без обзира на лоше резултате, није изгубио привлачност за младе у Србији?
Показује се нешто што нас храбри: у Србији воле рукомет. Деце има, и то врло талентоване, у различитим селекцијама. Из сваке од њих могло би се извући неколико врхунских играча. Истина је, такође, да база српског спорта више није тако издашна. Нажалост, и деце је све мање, а и под утицајем савремених токова мање их је у спортским клубовима. Неки популарнији спортови по правилу привуку већу пажњу, али ми се не жалимо. Имамо потенцијал на који можемо да се ослонимо и са њим ћемо урадити добре ствари. У то сам сигурна.

Можда није лоше упутити понеку поруку и родитељима?
Њима саветујем, пре свега, да децу обавезно упуте на спорт, нарочито ако показују неки таленат. Кроз спорт ће научити много више од техничких финеса. Научиће како да се односе према животу, према другим људима, научиће шта је то поштење, фер-плеј. А они који су заиста талентовани наћи ће начин да се докажу и можда направе успешну каријеру. Само треба бити стрпљив и упоран, што је препорука коју чешће треба упућивати родитељима него деци. Пустите их да лагано сазревају и уздижу се у спорту. Неке етапе морају да прођу. Не убрзавајте их слутећи да је око ваше деце велики новац. Можда и јесте, али пустите их да до њега дођу постепено, без журбе.

ПРОБЛЕМИ БАЗИЧНИ, ТАКВА И РЕШЕЊА

Шта је заправо утицало на толики пад српског рукомета?
Много тога није се радило на прави начин. Један од пресудних разлога је лоша ситуација у клубовима, што је и сада тешко променити. Клубови су у веома тешкој ситуацији, на организационом плану, финансијском, инфраструктурном, на плану струке, коначно и играча. Многи суперлигаши имају недопустиво мали број тренинга, без изгледа да ту нешто могу променити. Покушавамо да чешће окупљамо талентоване играче, да би им омогућили јаче припреме. То већ даје добре резултате, али проблем са клубовима остаје и доводи у питање многе наше планове.

Да ли се, у корак са свим осталим, урушила и струка на коју смо били тако поносни?
Наравно да јесте. Изгубили смо јаке и способне тренере. Наша школа рукомета је служила као темељ савременог рукомета уопште. Сада ми треба да усвајамо начин рада од оних који су учили од нас. Нису ни тренери имуни на лоше услове рада. Многи су изгубили жељу да се боре, да нешто мењају, неки су напустили спорт. Ми сада чинимо оно што можемо. Окупљамо и њих, држимо им семинаре, обуке, покушавамо да их подстакнемо да не одустану, да уложе додатни напор и да наставе да развијају таленте, иако раде у условима који нису на нивоу озбиљне струке. Нажалост, не зависи све од нас. Без помоћи друштва не може.

Имате ли понекад времена и за носталгична сећања на славне играчке дане?
Наиђу и ти тренуци, и онда себе питам да ли сам се родила у погрешно време. Чини ми се, наиме, да бих данас, с онаквим талентом, начином рада и тренинга, са онаквим саиграчицама, могла без проблема да савладам све изазове. Наравно, свесна сам да свако време има своја мерила и услове. Ми смо знале како се долази до врха и ту није било изузетка. Била сам у „Радничком”, нашем најбољем клубу, у многим стварима неупоредивом и у европским условима. Радила сам са озбиљним и захтевним тренерима. Коначно, била сам део генерација у којима су играле најбоље рукометашице тог времена. Данас сам свесна да је све то само по себи привилегија. Истина, ми нисмо имале финансијски јаке уговоре, нисмо имале толико новца, нити смо трчале за њим. Волеле смо рукомет и давале му све од себе. Уживале смо у томе свим срцем и биле срећне. Оно што сам ја остварила у рукомету не може се новцем изразити. То је емоција, чиста и искрена. Зато смо биле добре, најбоље.

ДРУКЧИЈА ВРЕМЕНА

Како објаснити чињеницу да, због одређеног стицаја околности, у репрезентативној конкуренцији нисте успели да остварите све оно што у клупској јесте?
То је велика празнина у мојој каријери. Све се одвијало како треба, али у репрезентацији су изостале очекиване радости, без наше кривице. Једноставно, када сам ушла у репрезентацију, увели су нам санкције и забранили нам наступ на Олимпијади у Барселони. Знам да смо могле много, биле смо једна од најбољих селекција на свету. Било би ту медаља и много радости, али остале смо ускраћене за све. Када су санкције прошле, било је тешко вратити се. Увек смо биле у најлошијем шеширу, већ у квалификацијама играле са најбољима, много се трошиле и полако губиле култ националног тима. Нисмо успеле да се вратимо, па је клонула и жеља у нама. Можда сам због свега тога и прерано завршила каријеру. Данас се чини да је требало још мало сачекати, па бих и националном дресу додала понеку нијансу клупских успеха. Овако, свега је било, а све се ипак завршило без химне на постољу, коју смо тако силно желеле да чујемо.

Оно што нисте остварили у репрезентативној конкуренцији покушавате сада, као председник Рукометног савеза, да омогућите неким новим генерацијама?
Посебно ми је задовољство што се буде наше младе националне селекције. Већ има добрих резултата и неки од играча из млађих категорија озбиљно се намећу сениорском тиму. То ме тера да верујем да за будућност српског рукомета не треба бринути. Уосталом, сигурна сам да смо га већ покренули, јер су се девојчице рођене 2004. вратиле претпрошле године у А дивизију, док су дечаци рођени 2002. прошле године освојили бронзу на Европском првенству. Сви они ће тек заблистати пуним сјајем у репрезентативним селекцијама.

***

Пут
Рукометом је почела да се бави у Кочевју, у Словенији. Одатле, преко Копривнице (Хрватска), у шеснаестој години стиже у београдски „Раднички”, тада један од најквалитетнијих женских рукометних клубова у Европи. Била је део генерација у којима су играле највеће звезде тадашњег женског рукомета – Светлана Китић, Мирјана Ђурица, Станица Голе, Драгана Пешић, Тања Полајнар, Љиљана Кнежевић... Са „Радничким” је освојила велики број титула на домаћој сцени, три пута освајала и европски Куп купова. Доцније, две сезоне провела је у панчевачком „Динаму”, једну у „Сомбору”. Годинама је била стандардна репрезентативка Југославије. Од 2020. председница је Рукометног савета Србије.